Tur Ulven

„Može se reći da su moje knjige, u velikoj  meri, nemogućnost pomirenja. Da kažemo nužnost i  nemogućnost predaje. Prosto tako.“

Ovako je, u svom jedinom intervjuu, rekao Tur  Ulven, norveški pesnik rođen 1953. godine u Oslu, koji je  tokom osamdesetih godina dvadesetog veka bio jedan od  vodećih pesnika norveške pesničke scene, pesnik erudita  bez formalnog obrazovanja.

Izraziti je, beskompromisni pesimista, ateista  obuzet misterijom tišine i smrti koji sebe posmatra kao  realistu unutar evropske modernističke tradicije, pesnik  tragičar distancirane prisutnosti i uzdržane strasti koji je  usled depresije i straha gotovo celu dekadu osamdesetih  proveo zatvoren unutar svoja četri zida, ovenčan mitom.  Svoj jedini intervju dao je tek 1993. godine za časopis Vagant  povodom nagrade koju je dobio. Tada je na pitanje koji je  njegov najveći strah odgovorio: „Da budem prepoznat u  javnosti. Radije bih da živim mirno i anonimno. Upravo  sada plaši me da će se javljati i drugi koji će želeti da me  intervjuišu. Neće više biti nikakvih intervjua, jer je to  uvek neka vrsta komentara, a to što je napisano moralo  bi samostalno da stoji, bez komentara.“ Naravno da  se na dodeli te nagrade nije pojavio, izdavač je pročitao  njegov govor. „Svakog dana se dogodi po neka katastrofa,  svaki dan je sudnji dan. Pa pogledajte samo vesti. Pakao  je svakodnevna realnost“, izjavio je u već pomenutom  intervjuu, „literatura nikada ne može da dostigne nivo  bestijalnosti ovog sveta u kome živimo.“

* * *

Zapis
tamni i bledi
naizmenično
spram barijere strme
kože.
U
uskom procepu
između tišine i nemosti
račvast se jezik
pojavljuje.
Na
lobanju
matematički odmerenu
kap po
kap pada
ljubavni napitak.

Od-
laganja

beskrajne patrole: neprimetna
istrošenost
stepenika čežnje
od granita.