Plaš, podjezični noćni predstavlja mešavinu književnih rodova – poezije, proze i drame. Glavno filozofsko pitanje koje otvara autorka jeste fenomen straha i egzistencijalna jeza izražena kroz iskustvo savremene kiparske žene i majke.
Plaš je predivna, bolna priča, nekad u stihu, nekad u prozi, a nekad i u formi pozorišnog komada. Ali, ako mene pitate, insistiraću na tome da je ovde 100% reč o poeziji.
Hristina Linardaki
Odlomak iz knjige
Strah je prevaziđeno osećanje
koje liči na ženu
zaljubljuje se u noć
i ženi se tišinom
Glava prva: pesma u pesmi
Jedne takve večeri najlepši stih
biće koralan i mirisaće na plišane smokve
vrzmaće se među drvosmračjem
i tad, gornji udovi slovā d postaće
grane i zboriće
dido-o i da-a i deo deo deo
ruku će mu držati lunina
i tajno ga proslavljati
prolećnom dalekovidošću
(Varijacija)
I čemu to što bez predaha sadim drvosmračje?
U ritmu prolećne dalekovidosti vuče me tamo-amo lunina
niti se mogu odupreti
niti želim.
Lunina lunina
Pusti me, uzmi me sa sobom, pusti me, uzmi me
pusti me uzmi me
uzmi me
uzmi me
uzmi me
I kad rodiš ćerku
nemoj je nazvati Moralina
nemoj je nazvati Magdalina
uveče idi da uzmeš se od sete
no od noža
ko od kobi
su od suše
i počini na senokosu noćnom
i nazovi je Lunina
…
O knjizi PLAŠ govori književna kritičarka Tamara Krstić, sledi čitanje odlomka