Sara Kopeczky Bajić

Sara Kopeczky Bajić (1992) piše prozu i poeziju. Priče su joj objavljene u časopisima, zbornicima i na portalima u Hrvatskoj i inostranstvu, između ostalog i na: Književnost uživo, Info zona, Kritična masa, Kultipraktik, Časopis Kvaka, Časopis Mogućnosti, ZiN Daily, PS-Portal, Libartes, Večernji list, The Split Mind (čija je bila i urednica). Više puta ušla u izbor za nagradu Prozak. Osvojila drugo mesto na konkursu za kratku priču Zlatko Tomičić.
Osvojila prvo mjesto na konkursu Ulaznica. Osvojila nagradu Trećeg Trga u kategoriji prve knjige proze za neobjavljeni rukopis U potrazi za jugom. Osvojila nagradu Mak Dizdar za neobjavljenu zbirku pesama Kamen, školjka, papir. Zajedno s još dve  ljubiteljke  književnosti vodi blog Novi književni val gde objavljuje kratke priče, književne preporuke i crtice o pisanju.

PJEVATI NA MESEC

Plivam u moru. Druga djeca prskaju jedan drugoga, a pritom i mene. Smiju se kad se naljutim. Morska trava golica moja stopala. Ribe me grizu za prebijele listove. „Nemoj ić’ duboko“, govori mi otac, ali ja ga ne slušam. Obala je sve dalja. Odjednom ugledam veliku peraju. Tamna sjena kruži oko mene. Srce mi lupa, zaplivam prema obali ali nisam dovoljno brza. Pogledam prema svojoj obitelji, nitko nije svjesan da sam u opasnosti. Osim mame. Ona gleda ravno u mene i sliježe ramenima, kao da želi reći: sama si kriva. To se dogodi kad otplivaš predaleko. Pojedu te morski psi. Sjena mi je sve bliže. Razjapljene ralje sklope se oko mog bijelog trbuha. Presiječe me bol, a onda se probudim. Naglo se uspravim u krevetu. Ispod mene je ljepljiva vlažnost. Zrak miriše na hrđu. Na plahti je velika crvena mrlja. Znam o čemu se radi, jer se isto dogodilo mojoj prijateljici Lauri prije nekoliko tjedana. Svejedno nisam očekivala da će se to i meni dogoditi tako brzo. Ne znam što napraviti. Poželim upitati mamu, ali ona je sada daleko. Nakon njenog odlaska, kod nas se doselila baka. Možda mogu nju pitati, ali njena soba je na dnu hodnika, što ako pritom probudim i oca? Čujem njegovo glasno hrkanje kroz tanke zidove. Njemu ne želim ništa objašnjavati. Odšuljam se do kupaonice i uzmem veliki ručnik. Čistoća bjeline izbriše crvenilo. Legnem na ručnik ali ne mogu zaspati, znam da je mrlja tu i da će i dalje biti tu kad se probudim. Iz kreveta gledam noćno nebo. Mjesec je kao u slikovnicama, od njega je ostala samo jedna kriška. Tiho je. Čak i moje ptice spavaju. Razmišljam o svim usnulim ljudima čiji životu teku kao i prije, iako se moj zauvijek promijenio. „Pazi da drugi ne vide“, kaže mi baka ujutro dok mi daje paket higijenskih uložaka. Moj otac tim činom po prvi put je postao „drugi“. Malo me rastuži ta nova otuđenost, ali i razveseli spoznaja da smo baka i ja sada tim. Ne razumijem zbog čega točno moram čuvati tajnu, ali iz bakinog tona jasno je da se radi o nečemu sramotnom, kao kada bih se upiškila u krevet dok sam bila mlađa. Dobila sam i poseban neseser za uloške. Bio je šaren i veseo, kao da su u njemu bomboni.

„Za školu“, rekla je.

Kad sam u školi zamolila nastavnicu da me pusti naWC, činilo mi se kao da svi gledaju samo u moj neseser. Izgleda da ih ipak nisam uspjela zavarati. Kasnije su bolovi postali gori. Potužila sam se baki, ali ona je samo odmahnula rukom.

„Proć će za par dana. Samo tribaš istrpit“, rekla je, a ja sam stiskala zube dok mi se činilo da mi utrobu razara kiselina. Koliko žena šeta ovim svijetom, stiska zube i čeka da prođe?

„Imaš sriće“, rekla mi je baka. „U moje vrime nije bilo ovih modernih uložaka. Imale smo debele gaze, onakve kakve se stave bolesnicima nakon operacije. Šetala sam do škole ka’ da mi je lancun među nogama.“

„Užas“, stresla sam se.

Najveća utjeha su mi Tom i Jerry, koji nisu mačka i miš, već dva češljugara. Otac ih ima bezbroj u garaži, ali oni su samo moji. Dobila sam ih za rođendan. Uporno sam tražila psa, ali nisu mi ga htjeli kupiti, pa sam dobila ptice. Tom i Jerry nisu voljeli da ih diram, ali to mi nije smetalo. Uz njih sam bila manje usamljena.

„Ovo dvoje je nemoguće razdvojit“, rekao je otac.

Tom je glasnije pjevao, ali Jerry je imala ljepše perje. Bilo je toplo smeđe boje, a glava joj je bila crvena. Meni je Jerry bila draža, a ocu je bio draži Tom.

„Tata, zašto je Tom glasniji?“, upitala sam oca, a on se nasmijao.

„Muški uvik bolje pivaju“, reče mi. Porazmislila sam o tome, ali i dalje mi nije bilo jasno.

„Zašto?“, opet sam upitala.

„Jer nemaju pametnijeg posla“, dobaci baka dok prostire svježe oprano rublje, a otac se grohotom nasmije iz naslonjača.

„Zašto muški rade bilo šta u životu? Da privuku cure“, reče otac. Drago mi je što nisam muško.

Krv kapa na bjelilo kuhinjske plohe. Baka spretno reže teletinu na filete toliko tanke da su gotovo prozirni. Pitam se se hoću li ja ikada biti toliko umješna u kuhinji, toliko ravnodušna prema pokolju koji je preda mnom.

„To je ženski posal“, kaže mi. „Muški u životu vide manje krvi nego mi. Mi smo se već navikle.“ Komad teletine pljesne na tanjur. Zacrnilo mi se pred očima.

Kasnije nisam imala apetita. „Uzmi bar jedan komad, tu ti ima željeza“, naredila mi je, a otac se pravio da je ne čuje. Mjesec je rastao i postajao sve veći i okrugliji. Navečer se svi okupljamo ispred televizora. Gledamo Gladijatora. Otac uživa, ja malo manje. Gledam muškarce kako krvare na ekranu i pitam se zašto na ekranu nikad ne vidimo žensku krv, iako je češća. Možda baš zato muški vole gledati krv, jer je vide rjeđe nego mi? Kad krvare, oni su junaci, a kad rana zacijeli ostat će im ožiljak, koji će svima davati do znanja da su veliki ratnici.

Što je s nama?

„Ostaje li od mjesečnice ožiljak?“, upitam baku tiho. Ona suzi oči i pogledom preleti do oca, kao da provjerava je li čuo ružnu riječ koju sam, ne znajući, izgovorila. Potom zausti, ali onda se predomisli. Kad pomislim da je već zaboravila na moje pitanje, opet progovori.

„Naša rana nikad ne stigne zarast“. To me ozlovolji. Krvarenje je bilo pri kraju, ali što mi to znači, kad će se uskoro opet pojaviti?

Završila je scena ratovanja, glavni glumac poljubi svoju ženu.

„Ruke na oči!“, zapovijedi otac, a ja ga poslušam.

Idućeg dana otac pokuca na vrata moje sobe. Znam da je on, jer baka nikad ne kuca.

„Srićo, neće ti se ovo svidit, al’ prijatelj me je zamolija za uslugu. Triba bi posudit’ Toma malo“, reče. Znala sam što znači kad odrasli nešto žele posuditi. Istu priču sam prošla i kad sam mu posudila novac koji mi je baka dala za rođendan. Osjetila sam kako mi se oči pune suzama. Otac odvrati pogled u nelagodi.

„Dat ću ti nekog drugog ako ’oćeš“, ponudi.

„Neću drugog, ’oću Toma!“, rekla sam. Bila sam neutješna, nikakva objašnjenja nisu pomagala. Na kraju sam teška srca prihvatila svoju sudbinu. Tom je nestao dok sam spavala. Jednog dana sam se probudila i više ga nije bilo. Pitala sam

oca, a on je samo rekao: „Sve sam ti objasnija“, kao da je to bilo dovoljno, kao da me nije trebao dodatno upozoriti. Možda je mislio da me nakon maminog odlaska više ništa ne može iznenaditi. Jerry me gledala optuživačkim pogledom. Nakon Tomovog izgnanstva, više nije bila ista. Manje je jela, a s vremenom je potpuno utihnula.

„Mislim da je bolesna“, rekla sam ocu, a on je slegnuo ramenima.

„Meni izgleda isto ka‘ i prije.“ Ali ja sam je poznavala bolje od ikoga. Vidjela sam da se u njoj nešto slomilo, nešto što je prije bilo cijelo sada se raspuklo i izlilo kao tinta na polupraznu kletku.

Te noći, puni Mjesec blistao je u njenim očima. Po prvi put otkako je ostala sama, Jerry je počela pjevati. Pjevala je glasnije nego ikad, kao da se ljuti na mjesec što je daleko. Gledala me očima punim osude. Morala sam joj pomoći.

Osvrnula sam se, kao da očekujem da ću iza sebe vidjeti oca, ali nije bilo nikoga. Polako I pažljivo, otvorila sam vrata njene krletke.

„Šta čekaš? Slobodna si!“, šaptala sam onoliko glasno koliko sam se usudila. Ali Jerry se nije ni pomakla. Umjesto toga, utihnula je i gledala čas u jednu, čas u drugu stranu. Nije shvaćala da je slobodna. Možda nije shvaćala ni što znači sloboda. S uzdahom sam zatvorila vrata krletke.

„Nema veze“, rekla sam joj tiho. „Možda neki drugi put. Kad budeš spremna.“

Nijemo smo se gledale, svaka sa svoje strane kaveza.