Nakon prethodnih proznih dela, Dora Kapralova predstavlja svoju ostrvsku knjigu.
Na telima volim drhtanje. Uopšte. Jedva razaznatljivo treperenje.
Ovaj iskaz mogao bi se na određeni način primeniti na sve tekstove u ovoj zbirci. I oni drhte u neprekidnoj napetosti između nesavladive strasti i težnje za samokontrolom i trezvenim pogledom; između samrtno uzvišene tišine i neprijatnog ćutanja; majčinski brižne usredsređenosti i klovnovski neodgovorne razigranosti; neukotvljenog izbeglištva i doma; između dokumentarističke tačnosti i snolikog lirizma; matematičkih apstrakcija i iznurene ljudskosti…
Ono što proističe kao presek ovih suprotnosti nije nikakva nepristrasna sredina, nikakvo mističko prožimanje, a naročito ne prosečnost. Rezultat je dragoceno otvorena, čista, nesentimentalna proza… Drugim rečima: ovo je knjiga u kojoj vodoravna osmica pruža ruku ograničenosti, konačnost duši, a smrt životu, koji se ne završava.
Matej Horžava