Matićeve pesme, bez obzira da li im je ambijent skučena podstanarska soba, šank u baru, hostel, glavni gradski trg, Blokovi, krevet ili pejsaž Sardinije zagušen turističkom najezdom, svedoče o razapetosti mladog čoveka između žudnje i gladi za učešćem u vrtoglavim izazovima svakodnevice i osećanja da takav život samo umnožava laži, privide, pitanja na koja nema konačnog odgovora. Upadljivo velik broj stihova u ovoj knjizi završava se znakom pitanja koje postavlja onaj koji pokušava da uči istovremeno iz bukvara života i drevnih lektira, onaj kome zvonka kiša odvlači pažnju od beleženja stiha, onaj slobodan da bira između lakog flerta sa živim devojkama i ispitnog pitanja o motivima mrtve drage. Šta god da čovek odabere, jedno osećanje krivice ne gine. Neodlučnost donosi kajanje, a odluka još veće. Ispijanje života koji zadovoljava osnovne čulne potrebe, naoko lako i neobavezno, ne kulminira srećom nego umorom, melanholijom, zasićenošću. Život postaje rutina, preživljavanje, potraga za stimulansima koji bi mu mogli vratiti auru prvih mladalačkih zanosa, pobeda, uzleta. I tako se utapa u još cigareta, još kafa, još žena, još lutanja, još reči, još kreveta, još laži, susreta i rastanaka, veza-suvenira.
Ove pesme su škrti sažetak jednog životnog iskustva dovedenog do osetne intimne potrebe za prekretnicom. Pesme “kratkog daha, dugačkih pauza”, kako je tačno primetio Milan Dobričić, ali i “svete jednostavnosti… koja je vrlo ambiciozna i rizična u isti mah”, kako blagonaklono zbori o njima Borislav Radović. One su nedvosmislena potvrda da se rodio pesnik, “umoran i pomalo nasmejan”
Ljiljana Šop
Dejan Matić ne pati za grandiznošću, potrebom da svojim pesmama promeni svet ili otkrije neku, do sada, nedokučivu istinu, već progovara o jednostavnim, ali krajnje intimnim trenucima u životu jednog tridesetrogodišnjeg čoveka, o svim njegovim dilemama, strahovima i slabostima.
Kada se zadubimo u Matićeve stihove, shvatamo njihovu dvosmislenost i provokativnost, i način na koji je, veoma lukavo, svaku reč natopio ironijom i blagim cinizmom.
Ivana Prentović Krivokapić
Moždа težište zbirke nije promiskuitet modernog čovekа toliko koliko njegov emocionаlni sklop, estetikа lаgаnjа.
Sofija Živković