Milo Masoničić

Milo Masoničić roden je 1994. u Podgorici. Završio je studije na Fakultetu dramskih umjetnosti
Cetinje, odsek Dramaturgija. Objavio je roman Čekić (2012) i dramu Bogumili (časopis Pozorište, br. 23, 2017). Koscenarista je na dva kratka dokumentarca Nekome svom i Bibliotekar. Piše prozu, scenarije i dramske tekstove. Rukopis Kraj smjene nagraden je na konkursu Trećeg Trga i Beogradskog festivala poezije i knjige (2019).

1.
„Izvinite, možete li mi pomoći?”
„Šta se desilo?”
„Pogledajte”, rekoh pokazujući prema vrapcu na zemlji. Krilo mu je slomljeno. „Iza žbuna su mačke. Vrijebaju ga. Čim odem, poješće ga.”
„Šta se može?”
„Možemo ga popeti na drvo.”
„A mačke ne mogu da se popnu na drvo?”
„Ako imate neku terasu, možemo ga tamo staviti.”
„Vi nemate terasu?”
„Živim na drugom kraju grada.”
„Tamo nema terasa?”
„Ima terasa, ali ne mogu ga ponijeti do tamo. Bojim se.”
„Vrapci ne grizu.”
„Bojim se da ga ne povrijedim još više.”
„Onda ga nemojte dirati”, kazao je prolaznik i otišao.
Pogledala sam vrapca. Leži izvrnut na bok, s polomljenim krilom. Ono mu se pod oštrim uglom podvilo pod glavu.
Sad ga samo čudo može spasiti, pomislih, a čuda se obično događaju drugim ljudima, na drugim mjestima, daleko od onih kojima je neophodno. Treba se nadati, vjerovati, uzdati se u dobro. Nažalost, teško je jer zlo je hitro i gipko. Navire s lakoćom.
Mogla bih okrenuti leđa vrapcu, misleći da će se sve završiti na najbolji način. Ali ne mogu.
Vezuje me strašna slika oštećenog, zgrčenog tijela. Moć užasa je obavezujuća. Tijela su preslaba da otrpe pritisak svijeta, a duh se lako lomi. Smožden, iscuri na oči.
„Izvinite”, viknula sam, vidjevši jednu djevojku. „Možete li mi pomoći?”

…