Ivana Maksić

Ivana Maksić (1984, Kragujevac) piše poeziju, crtice, eseje i prevodi s engleskog jezika. Objavila knjige poezije O telo tvori me (2011), Izvan komunikacije (2013), La mia paura di essere schiava (na italijanskom, 2014) i knjižicu Jaz sem tvoj propagandni film (2018). Poezija joj je zastupljena u više antologija i zbornika. Urednica je zbornika poezije socijalne tematike Do zuba u vremenu (2014) i regionalnog zbornika socijalne i angažovane poezije REZ (2016), te novina MAMAC (od 2015). Kćeri, zar ne vidiš da gorim je autorkina četvrta knjiga poezije (nagrada Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija! 2020).

KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM

tog dana, evo, ginu konji
svi jahači moji kroz maglu, kopljima

kroz vodu, krv, šumu, vatru,
vatra, vatro, gorim, rekli su

ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja
na ivici, do kraja, uvek kroz tajne

vira, vihora, čizme su stradale,
talas je pucao, nikada, znaš,

goniči robova iz prošlog života
nisu ustuknuli, kćeri, vatra,

plamičci se kotrljaju, plivaj,
idi dalje od mene, preplivaj

svе bure, budi leden grumen uglja,
budi nevidljivi dijamant,

samo ne vuci prtljage incestuoznih
sinova za sobom, ne govori mnogo,

preobrazi se, preobrati, stišaj sve

ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži
merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi

cipele, dalje od svake bolesničke sobe,
ne obaziri se na moral,

ti, daleki prijatelju,

ne nosi belo, nemoj, nikada,
kao prkos ostani, hrid, cvet nara

ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka,
ne maši, preziri rastanke,

ne pružaj šake pri pozdravu,
ne uzgajaj metak u dlanu,

ne lomi strele, neka ih, u mesu,
drugi ih ne vide

ne grli kad ostavljaš
drugi ne vide

ne osmišljavaj odlaske i boli
drugi ne vide

kćeri, vatro, moja nisi, beži
samo nestani, drugi ne vide,

samo nestani