Festival - Srebrno Drvo

RADE DRAINAC (1899 – 1943)

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.

Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.

Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne

BANDIT ILI PESNIK

Da li će mi budućnost oprostiti za nejasne jeroglife po devičanskoj hartiji,
Za ovo veliko moje banditsko srce pesnika?
– The! pa i ako me osudi… ionako sve sam izgubio…
Zasitim li se poezije, ubiću se! grozno umrljanih očiju od svirepe jave.
Časna reč! iz krvotoka jednoga dana ionako pašće poslednja mutna kap kiše,
A onda?

Verujte, tako na mome dlanu piše.
Makar me i ubili u pristaništima kao kleptomana koji krade krvave košulje okeanskih Zora,
Blagoslovljena budi pesmo moja blagim oticanjem limfatičnih žljezda!
Užasno je nebo sa mojih prozora…
Ili je još uvek katastrofalna noć zbrisala sve vidike?
Eto: punih 27 godina se davim u odvratnom okeanu poezije:
Da li ovako plače lokomotiva na peronu,
Kiša u saksofonu,
Ptica u Salvadoru?…

I zoru tu balkansku za kakvo dobro, zaključanu ukuferu, nosim čovečanstvu?
Kad bi se bar jela moja poezija bio bih najslavniji kuvar ovoga sveta!
Ovako… zavijen u komad platna, nosim od stanice do stanice
Neisplakan bol večitog deteta.
Pa slab sam kad padaju kiše;
Samoubilački se plašim samoće i sebe; –
Ima u meni dve morbidne duge pruge najočajnije tuge!

Zar ne osećaš koliko me lirika razorila?
Ah! lažni princ od crvenog kartona…
Ustreliću skitničko srce svoje prezrive pijanice kao zeleni balon!

*
Pa ipak bih hteo da zapevam krikom pingvina kad mesec retušira okean;
Razotkrivajući se svetu, zadnji prozor zatvaram na duši.
Sa jednim drugim Sobom živim ko zna na kakvom sramnom ostrvu:
Od odvratnosti ili sreće samo crveno platno zastave leprša u plavom vidiku!

Polako zaboravljam ljubavi i sećanja na te časove goruće:
Bolne moje noći popijenih zvezda u ugljenoj amfori mraka!
U oproštajnim pozdravima ostaće otisci zvezda na rukama
Kad pođem životu i poeziji da zatupim trag.
Jer ma koliko bio sanjar kroz raskidane večeri u žalosne krpe po lukama,
Postoji, postoji! ljubljeni, ostrvo Samoa i Melaneziski Arhipelag!

Približuje se dan tužnog navigatorskog puta u oblacima rastrgan
I noć poslednje krvne bure
A potom? istočni mesec kao zlatan pauk i tropski san
Sleteće za večnost na zamrljane duševne korekture.
I ni jedno slovo iz imena moga da se ne ispiše
Na grobu skitnice kao na liku mermerne fasade.
O srce moje! O živote! –
Reci, druže, beše li pesnik ili obični pirat taj Drainac Rade?

Tako pronađoh bogati izvor zla u svojoj duši.
Majku mu! ne vidiš li koliko preteže mrak u mojoj životnoj zvezdi?
Kad spuštah grubu upijaću hartiju na krv zapisujući ove redove
Pozdravilo me proleće balkansko sa svojim neobuzdanim cvetanjem.

I evo! sa slatkom gorčinom još visinama kružim,
Pohlepnost samo ambroziskih snova…
Pusti, podlače! još jedna neurastenična zora natapa moje lice
U bolnu grimasu euraziskih egzaltacija…

*
O da bar nikad nisam trgovao mislima i srcem…
Život pesnika, garav kao stanični peroni!
Zamočiš li pero u vene, tvoj lirski nimbus je crvljivo umiranje na drumu
Amor pacov što vreme provodi u vešernicama.

Kad kiše liju, mili, o čemu tako snivaš slovenski i razneženo?
Pred pragom pevaju bele breze…
Čuj! žena je bludnica i voli u proleće mlado seno.
Zaboravi, zaboravi! đermove kričuće, lozu i trem onaj stari:
Upamti! sve su ljubavi izmišljene!
Svi oblaci razdvojeni čudno!
O haosu večnom pevaju sve gradske antene!…
Novi Apolon je rumunski džokej,
Četiri lutke od kaučuka imitiraju zaboravljene markize
U panoptikumu gradskoga muzeja.
O, pobeđena su sva mora, daljine i širine;
Na tanjiru cvetaju akacije, urme i voće Nove Gvineje;
Na motociklu u sivoj pelerini prolazi vreme,

– Kunem ti se! za sve svoje stihove ni osmeh prezrenja ne bih dao,
Ma da znam
Da nije njih da bih se davno otrovao!

*
Seti se da si jednoga novembra zbog poezije i krv propljuvao;
Pomisli da si više puta od smrti voleo;
Ne pamtiš li da si kao poslednji beskućnik gladovao
Ti! koji si za ove neharmonične redove ceo svoj život dao!..

Stresi sa očiju sve te ogromne vizije kao katarakt meseca
Možda te jedno nebo čeka koje se jedanput u godini oblači,
Jedna žena koja se samo za mesec svlači,
Meteorski topla od krvne groznice!

Ma koliko je mračna stepa ove poezije rođene u halucinacijama besanih noćiju,
Prsnuće po ovom liku dijamantski mehuri zora
S one strane Maršalskih Ostrva
18 stepeni ispod ekvatora.

Nisam želeo svu ovu gorčinu odlepljenu sa kore srca,
Ni oblake te, rođeni, na stolu i u mastionici,
Mrlje mojih bolnih reči!
Odocnio sam! u raj je otišao poslednji tramvaj,
Gigantski pauk noći bdi nad mojom slomljenom lobanjom.

Da čudnih misli (reci!) koje su došle zbog toga što sam i suviše mnogo rakije pio.
Ovamo noći moje! metalne zore u nervnoj krizi!
Priznajem da sam idiot i genije bio i da su mi dani prošli nakrivljeno kao toranj u Pizi.

Zato se žurim u krčmu kao u operacionu salu.
Pa neka! 15.000.000. građana ove zemlje
Ako me ne upoznaju po poeziji zapamtiće me po skandalu.
I ni briga me nije
Što u dnu srčane aorte kroz dugu jesenju noć
Pesnik sa banditom boj bije!